Pre svega želim da se predstavim svakome ko pročita ovaj tekst i upozna moju Mesožder priču. Zovem se Alex, imam 34 godine i dolazim iz Kanzasa. Prvi sendvič sam pojeo sa 8 godina, bar prvi kojeg se sećam. Prvi sendvič sam napravio sa 10 godina i tog trenutka i ukusa se odlično sećam. Ovako je nastao Mesožder…

Cela priča o Mesožderu počela je još pre nekih 25 godina u Kanzasu. Moja porodica nije bila imućna pa su otac i majka morali da rade po par poslova kako bi izdržavali mene, braću i sestru. Ja sam najmlađi u porodici i uvek sam imao posebnu vezu sa svojim dedom Edvardom. Uglavnom sam vreme provodio sa dedom, a većinu vremena bili smo na njegovom poslu.

Deda je radio u baru koji je držao Franko, stari Italijan. Koncept tog lokala bio je zasnovan na dobrom pivu, bilijaru i nešto brze hrane sa roštilja. Deda Edvard je bio jedini zaposleni i radio je sve, a Franko je vodio računa o kasi. U lokalu se uglavnom vrtela ista ekipa od 5 ljudi i svi su bili domaći, atmosfera je bila totalno opuštena i svi su imali drugarski odnos. Znala su se pravila lokala, gubitnik u bilijaru morao bi da plati sledeću turu i ne služi se hrana dok neko ne pobedi dedu.

Obično niko nije dolazio do lokala zbog hrane, ali svi iz ekipe su jeli svakog dana. Tu sam se susreo sa prvim Mesožder sendvičem. Dedini specijaliteti sa roštilja koje su svi jeli su kao što ste i mogli da pretpostavite upravo sendviči. Obožavao da gledam kako igraju bilijar, dok sedim za šankom i jedem dedin sendvič. Nakon nekog vremena počeo sam da pomažem dedi, da dodajem namaze, pa stavljam priloge i na kraju pravim sendviče.

Kako je vreme odmicalo u kraju se pročulo o ukusu naših sendviča, ljudi su krenuli da dolaze u lokal kako bi probali te sendviče o kojim priča ceo kraj. U tom periodu sam već uveliko bio dedin pomoćnik.

Najveća promena i obrt dogodili su se kada sam imao 16 godina, Franko je preminuo. Lokal su nasledili njegovi sinovi koji su imali druge planove. Otvorili su restoran Italijanske hrane i deda Edvard je ostao bez posla. Koliko god situacija delovala loše u tom trenutku to je momenat od kog se sve menja.

Deda je bio vredan čovek i nije dao situaciji da ga pobedi, odlučio je da će otvoriti nešto svoje. Igrom slučaja, nedaleko od tog mesta, izdavao se jedan omanji lokalčić koji je deda zakupio. Dobro se sećam našeg razgovora kada me je prvi put odveo da vidim kako izgleda. Odmah sam mu rekao da je lokal premali i da nema mesta ni za dve osobe da sednu, kamoli za restoran. Samo mi je rekao ‘’veruj mi ovo je savršeno’’.

Od tog momenta kreće istorija, deda otvara svoj lokal u kom krećemo on i ja sami da radimo i pravimo sendviče po njegovim receptima. U lokalu nije bilo mesta za sedenje, već se poručivalo na šanku i jelo se ispred lokala. Biznis je eksplodirao, odjednom svi žele da probaju naše sendviče, postajemo poznato mesto za jelo u Kanzasu.

Pre 10 godina sam upoznao svoju sadašnju ženu i ljubav svog života, baš tako što je došla da proba naš sendvič. Kako je vreme odmicalo stalno mi je pričala o ljudima i načinu života u njenoj državi, nisam znao šta da mislim. Došao je trenutak da prvi put upoznam njene roditelje i svojim očima vidim Beograd i Srbiju. Kao i sa njom, situacija je bila slična, ljubav na prvi pogled. Posle samo 15 dana provedenih u Beogradu odlučeno je, ovde nastavljamo naš zajednički život.

Kako to obično i biva, život nije bajka i ne može sve zauvek da traje, deda Edvard se razboleo i ubrzo nakon toga je preminuo. Povukao na dedu ni ja nisam odustao od svega i odlučio sam da ovde nastavim našu ideju i tradiciju sendviča koji ne menjaju kvalitet.

Ja sam oduvek želeo da ljudi sede kod nas u lokalu, tako da je to jedina stvar koja se razlikuje u Mesožderu. Ono za šta mogu da garantujem da se nije promenilo su ukus i kvalitet naših sendviča . Eto tako je nastao Mesožder…